Мислите о томе
Индивидуализација у васпитно-образовном процесу
Зашто мислити о индивидуализацији? – значај теме
• Анализа и преиспитивање сопствене праксе;
• Искуство са инклузивним образовањем;
• Покретање на размишљање о могућим начинима за остваривање индивидуализације у васпитно-образовном процесу.
Циљ:
Стварати услове и амбијент за индивидуализацију у васпитно – образовном процесу
Задаци (кораци):
• Идентификовање свих релевантних актера и дефинисање улога и значаја сваког од њих;
• Израда акционог плана и одређивање носиоца активности;
• Реализација планираних активности;
• Евалуација.
Анализа тренутног стања или “Шта имамо данас од индивидализације у вртићима?”
• Искуства из акционог истраживања и рада у Моделу А – преиспитивањем свакодневне праксе, давањем другачијег значаја свакодневним појмовима, односно методологијом акционог истраживања долазили смо до значајних промена: структуирање простора, функционисања соба-центар за све узрасне групе…;
• Сопствени програми (Адаптација – чија, Мелеми, Комуникација…) – радови који су у својој суштини били засновани на редефинисању свакодневних појмова из наше праксе и пре свега промени односа. Заједничко свима је настојање да дете ставимо у активну позицију, да подржимо процес којим васпитач развија свој програм и испољава своју индивидуалност у раду;
• Пројекти засновани на системском приступу, тимском раду и акционом истраживању (Хајде да разговарамо о самовредновању, Приче са Млаве, Корачајмо заједно);
• Рад са талентованом децом
– досадашње искуство – читање и писање, употреба рачунара, специфична знања, познавање страног језика…
• Искуство у раду са децом са сметњама у развоју
– едукација СТИО и васпитача
– снимак стања и праћење
– сарадња са родитељима
– индивидуализација рада и израда ИОП-а (тимски рад)
– реализација и ревизија
– сарадња са ИРК
– досадашње искуство – кардиоваскуларни проблеми, дијабетес, первазивни поремећаји, аутизам, проблеми са говором, видом и слухом…
• Појединачни добри примери из праксе
– тешка адаптација детета – поступност у предузетим корацима уз ослањање на капацитете детета уз учешће свих (продужавање времена боравка, постепено искључивање присуства родитеља…)
– хиперактивност – заједничка израда распореда активности, непосредна награда…
– недостатак самопоуздања – листање позитивних особина, понашање у складу са њима…
• Праћење интересовања деце и планирање рада у скаду са њима (?) – Чија се интересовања прате – сваке године се у истом периоду реализују одређене теме са готово истим садржајима, истим приступом као и истим начином обраде. Свака индивидуализација и праћење интересовања деце захтева додатан рад, ангажовање васпитача, учешће родитеља, а то се често теже реализује и прихвата. Али сведоци смо да се деци нуде готова решења како би се одређене области обрадиле или припремили наступи за манифестације, приредбе и сл. Тако да остаје питање: чија се интересовања прате?
• Листе / протоколи за праћење развоја и напредовања деце – да бисмо прилагодили рад потребама и интересовањима деце неопходно је да најпре сагледамо њихове могућности, потенцијале и интересовања. Док попуњавају протоколе, васпитачи другачије посматрају свако дете, утврђују његове јаке и слабе стране, области које га највише интересују. Процене и препоруке се прослеђују основним школама у које се деца уписују, што обезбеђује континуитет у раду и јачање сарадње и системског деловања.
• Белешке о деци – још једна од основа индивидуализације представљају и белешке о деци у оквиру радних књига васпитача, где се срећу многи светли примери (посебно бележење запажања о деци са сметњама у развоју, табеларни приказ значајних запажања о сваком детету понаособ за сваки месец…).
• Формирање тимова родитеља према њиховим интересовањима и израда плана рада тимова. На тај начин се јача сарадња, разумевање и системско деловање у циљу стварања квалитетног контекста за учење и развој деце.
Зашто је индивидуализације као приступа у раду мало …?
• Непостојање системске подршке за овај приступ – први и основни услов за остварење и неговање индивидуализације у васпитно-образовном процесу је постојање системске подршке кроз образовну политику једног друштва и уређења тог друштва. Како тога код нас нема или га има формално, не можемо сматрати да смо достигли ниво развоја где је индивидуализација наша особеност у раду;
• Неадекватан амбијент и окружење за остваривање индивидуализације;
• Велики број деце у групама;
• Традиционални, формални приступ у раду;
• Неадекватно успостављени центри интересовања – детету унапред “дати” од стране васпитача, док деца и родитељи нису имали значајнију улогу у формирању истих. Дакле, нагласак је био на продукту (лепо уређена соба), а не на процесу (учешће деце и родитеља у структуирању);
• Изостаје разноликост приступа деци – тежња ка униформности у раду (оброци су за сву децу у исто време, одлазак у купатило је за сву децу у исто време, приликом реализације активности сва деца раде исте задатке, проблем је и ако неко дете нема исти радни лист, када погледамо изложене дечје радове често се примећује да сви подсећају један на други);
• Позиције детета у раду (деци се нуде готова решења, знања, одговори) – деца се често усмеравају ка једном, пожељном, „тачном“ одговору. Овде се поново примећује да се нагласак ставља на продукт, резултат, а не на сам процес учења и решавања проблема. Тиме се такође подстиче пасивна улога детета као примаоца знања, а не улога детета као активног конструктора сопственог знања. Подстичући овакву позицију детета далеко смо од формирања аутентичне личности сваког детета, што је, подсетимо се, крајњи циљ нашег образовног система.
На основу свега до сада реченог а како бисмо заокружиле досадашње излагање, сматрамо да бисмо наше стање у предшколству а и школама пре могли дефинисали као појединачне подухвате и ентузијазам неких професионалаца за поштовање дечје личности и индивидуализацију у раду. Темељно промишљање, ангажовање и додатни напор карактеришу појединце који негују овај приступ у раду од којег је корист за дете несумњива. (активира се зона наредног развоја, дете усваја знања и искуства која за њега имају више смисла и дуже и боље их памте)
Шта даље?
Не одустајати већ подржати напоре тимова и појединаца за успостављање нове реалности која ће погодовати имплементацији индивидуализације у ВО процесу кроз:
• Појачану осетљивост васпитача, родитеља и свих актера да је развој и учење аутентичан процес за свако дете;
• Формирање система вредности који неће почивати на претпоставци “јачи над слабијим-одрасли над дететом”;
• Неговање активне позиције детета и сарадничког односа одрасли-дете;
• Развој свести о различитим начинима учења деце
– у основи овог настојања је Гарднерова теорија вишеструке интелигенције, у оквиру које он описује 8 врста интелигенција: лингвистичка, логичко-математичка, музичка, спацијална, телесно-кинестетичка, интерперсонална, интраперсонална, природњачка. Код сваког детета су наведене врсте интелигенција развијене у различитом степену. То даље имплицира да свако дете учи на различите начине активирајући различите врсте интелигенција, да свако дете преферира различите садржаје и активности и да им је, у складу са тим, за то потребан подстицај у различитим средствима.
– У складу са наведеном теоријом започета је анализа понуђених средстава у оквиру радних соба, као и пилот истраживање „Како деца уче?“ за родитеље са циљем развоја свести о различитим начинима учења деце. У плану је да, осим родитеља, овим истраживањем буду обухваћени и васпитачи.
• Активно учешће деце и родитеља у структуирању простора
– Настојимо да нагласак померимо са продукта на сам процес и да децу и родитеље укључимо у структуирање простора као активне учеснике, па је реализована активност заједничког уређења простора (деца, родитељи, васпитачи). Теоријска основа активности била је Гарднерова теорија вишеструке интелигенције (понуђена су разноврсна средства која могу да активирају различите врсте интелигенције код деце).
• Повезаност и заједничко деловање свих релевантних актера…
– Вртић представља само један од система у оквиру кога деца расту и развијају се. Дете функционише и у оквиру других система који су уско повезани са вртићем. То су на првом месту примарна породична група и локална средина. Промене у било ком од ових система доводе до промена у понашању детета. Из овога следи да је основни услов индивидуализације тј. аутентичног развоја и учења деце усаглашеност деловања свих чинилаца тј. свих наведених система.
Уједначено деловање свих релевантних система = повољан контекст за учење
Очекивања…
• Дете као аутономна личност са свим својим потенцијалима (активно и задовољно дете са пробуђеном унутрашњом мотивацијом);
• Установа чији се рад заснива и промовише праве вредности и програме (није нужно зло) и на тај начин перцепира као један од важних чинилаца у промени друштва;
• Запослени – професионално испуњени;
• Родитељи – ангажовани, поверљиви, партнери;
• Интензивнија и квалитетнија сарадња породице и вртића;
• Пракса која се мења, богати, оплемењује… (отворени програми, вртић као отворени систем)
Мислите о томе…
Закључак
Тешко је остварити демократске односе између васпитача и деце у данашњем друштву – мислите о томе… За индивидуализацију као вредносну оријентацију потребне су темељне промене у нашем друштву које превазилазе оквире предшколства – мењање читавог друштвеног контекста, демократичности друштва, што би довело до квалитетног учења, односа и аутономије личности детета као централне вредности.
Промена система доводи до промене у свим његовим деловима = Промена контекста као основ квалитетног учења.
Одакле почети? – мислите о томе…